Laplas je smatrao da su orbite kometa ili parabolične ili hiperbolične, da nisu zatvorene, pa prema tome kometa koja dolazi iz univerzuma samo jednom prolazi pored Sunca i odlazi bez povratka u nepoznatom pravcu? Zašto se onda Halejeva kometa vraća, ili neke druge sa mnogo dužim periodom rotacije? Ovo je dobar primer za to da su se mnoge ideje i shvatanja iz prošlih vremena odbacila kao naivna i neopravdana sa novim dokazima. Zašto se onda mnogi još uvek drže nebularne hipoteze i na njenoj osnovi izgrađuju nove slične teorije, kada su one sve više protivrečne i ničim ne stoje u skladu sa činjenicama koje ih svakim novim otkrićem sve više negiraju!?
  Da bi objasnio pojavu periodičnih kometa Laplas je zaključio da komete prilikom prolaska kroz Sunčev sistem takođe trpe i uticaj planeta koje njih primoraju da promene orbitu. Zbog toga orbite kometa postaju vrlo izdužene elipse i one počinju da se kreću oko Sunca i postaju deo Sunčevog sistema.
  Ova Laplasova ideja nastala je u vreme kada se o Sunčevom sistemu znalo mnogo, mnogo manje. Po tome je logično da takve ideje koje su stare vekovima, a još uvek su osnova za tumačenje nastanka i postanka sistema, ne mogu da opstanu upravo zbog mnogih dokaza koji to negiraju! Takvo shvatanje mora da se promeni, jer veličina Sunčevog sistema mnogo je veća i dalja od orbite Plutona. Zato, Komete jesu deo građe Sunčevog sistema, u kojem one imaju svoje neobične putanje, ma koliko dug bio period njihove rotacije.
  Laplasova teorija, prema kojoj i Sunce i planete vode poreklo od istog materijala, predviđa da se moment impulsa sistema raspoređuje proporcionalno masi. Ovde se javlja jedan veliki problem – rezultati posmatranja tela Sunčevog sistema daju nam rezultate koji su potpuno suprotni sa očekivanim! Naime, Sunce sa 99,86% mase sistema poseduje samo 0,5 % ukupnog momenta impulsa. Osim momenta impulsa i sama masa Sunca ukazuje na nešto logično!

  Ovolika masa Sunca jasno ukazuje, da je njegovo delovanje na sva tela u njegovoj blizini, daleko veće i mnogo dalje od one orbite koju ima planeta Pluton! Sile kojim Sunce deluje vrši uticaj na sve planete, njihove satelite, na sve komete koje se nađu ispred Plutona, ali i na mnogo više onih koje postoje u Ortovom oblaku i Kuiperovom pojasu! Sa time mnogo više se uvećava veličina Sunčevog sistema, ali se takođe uvećava i delovanje sila kojima Sunce održava svoj sistem! Iz toga sledi da; Sunce jeste osnova od koje zavise sve poznate sile koje postoje u fizičkom svetu!

Na slici se vidi koliko široko Ortov oblak zahvata prostor oko Sunca. Sa njime se Sunčev sistem prostire mnogo dalje u prostoru izvan orbite Plutona.

  Ortov oblak oko Sunca može da se vidi kao trodimenzionalan, a to znači da se sva tela u Sunčevom sistemu kreću u trodimenzionalnom prostoru!

  Najveću kritiku Laplasovom modelu uputio je Džejms Maksvel 1875. godine. On je tada proučavao Saturnove prstenove i zaključio da: Po Laplasovoj teoriji, u ovim prstenovima moralo bi da dođe do gravitacionog privlačenja i nastanka malih, čvrstih tela! Čvrst prsten raspao bi se usled različite brzine rotacije, a gasovit prsten bi se raspršio prilično ravnomerno. Isti argument je primenjen i na prstenove u Laplasovoj teoriji. Ti prstenovi morali bi da budu nekoliko stotina puta masivniji od planete koju treba da formiraju da bi bili stabilni!
  Prema ranijoj podeli, sistem Saturnovih prstenova se sastoji od šest glavnih podprstenova koji se označavaju slovima D, S, V, A, F, G i E. Oni leže u ekvatorijalnoj ravni u sloju koji se prostire od 2600 do 77 400 km iznad vrhova oblaka. Tek posle leta Vojadžera 2, ovih šest prstenova se pred očima iznenađenih naučnika rastavilo na više stotina. Ovo je u stvari dokaz da se naša znanja moraju menjati prema činjenicama, a njih je svakim danom sve više. One svakim danom i sve više mogu da se slažu u jedan stabilan model.

 

  Istraživanja su pokazala da se prstenovi najverovatnije sastoje od silikatnih čestica oko kojih se akumulirala voda. Veličina čestica varira od 1 cm do 5 m i one odbijaju svetlost u svim pravcima. S obzirom da je osa Saturna nagnuta pod uglom od 26°45', izgled Saturnovih prstenova gledano sa Zemlje stalno se menja. Za sada se misli da se prstenovi najbolje vide kada je jedan od polova najviše okrenut Zemlji. To se dešava dva puta za vreme njegovog obilaska oko Sunca koji traje 29 i po godina. Tada se Zemlja nalazi u ravni prstenova, pa su oni nevidljivi za velike opservatorijske instrumente?
  Izgled Saturnovih prstenova može da se menja usled trećeg oblika kretanja planeta koji nalikuje obliku rozeta! Kada je nagib Saturnove ose "stalno" 27°, kako je onda moguće da jedan od polova bude povremeno okrenut Zemlji, ako se ona nalazi u jednoj istoj ravni gde je i Saturn? To treba da znači da nastaje promena nagiba ose Saturna (prstenova) ili Zemlje. A da bi se to desilo trebalo bi da postoji kretanje planeta u tri dimenzije, iznad i ispod ravni ekliptike. Jedino tada je moguće da se izgled Saturnovih prstenova stalno menja! Zbog toga za 29 godina prstenovi menjaju svoj oblik, jer klize po putanji koja nije u istoj ravni sa Zemljom, zbog čega se oni različito vide.
  Ranije shvatanje je nametnuto iz tog razloga što su sva merenja izvedena u odnosu na Zemlju, gde se za nju i ostale planete smatra, da imaju istu ravan kretanja! No svi znamo da je Sunce u središtu sistema, a ne Zemlja, pa zato sva merenja koja smo do sada dobijali u odnosu na Zemlju, moramo uporediti u odnosu na Sunce. Tada nije moguće da se sve planete smeste u jednu ravan, pa se tek onda može dobiti pravi razlog zbog kojeg postoji ne - mogućnost da se sa Zemlje stalno ili jednako vide Saturnovi prstenovi.

  Godine 1854. u pokušaju da prevaziđe problem u vezi momenta impulsa, Edvard Roše utvrdio je da bi raspodela početne mase u Laplasovom modelu mogla da ne bude ravnomerno raspoređena, već je ona mogla biti veoma koncentrisana? U ravnomerno rotirajućem oblaku gasa sa masom raspoređenom na način kako je predvideo Laplas, moment impulsa centralnog tela bio bi mnogo manji? Neverovatno je koliko se mnogi, još uvek drže Laplasovog modela koji se samo sve više razlaže, ali se osnova ne menja!
  Početno gusto stanje može biti ostvareno ako se pretpostavi, da je formirana zvezda gravitacijom zarobila planetarni materijal. Džems Džins se vratio na Laplasovu teoriju sa koncentrisanom masom u centru magline 1919 godine. Koristeći ideje koje je koristio i Roše, on je dokazao, da bi u slučaju gustog centralnog tela, gravitaciono privlačenje nastale zvezde bilo veoma jako i sprečilo bi formiranje planeta iz okolnog materijala!
  Zaista je neverovatno koliko se mnogi, ako ne i većina, još uvek drže Laplasovog modela koji se samo rasčlanjuje, ali se osnova ne menja! Konačno bi trebalo da se napusti Laplasova nebularna hipoteza, po kojoj nije moglo da nastane različito kretanje planeta, različiti nagib njihovih osa rotacije, niti je moglo da nastane retrogradno kretanje koje neke planete imaju ili koje imaju njihovi sateliti!

  Napred navedene činjenice o nastanku kometa u osnovi se zasnivaju na mnogo nedosledosti! Izvesno je da se Laplasova teorija kroz nebularnu hipotezu proširila u svim naizgled različitim teorijama! Sve one po izvornoj osnovi još uvek zadržavaju teoriju magline – nebularnu hipotezu! Dakle ako je sama osnova bila pogrešna, onda sledi da i svi njeni nasledni oblici po pravilu jesu pogrešni! Sve to jasno ukazuje da postoje velike greške u prikazu kretanja kometa, ali isto tako i planeta! Sve nedoslednosti se moraju korigovati da bi bile u skladu sa činjenicama. A kada se to učini, postojeće činjenice nas uvode u analogiju između mikro i makro sveta. Onda ta analogija postoji, ne samo na rečima kako se to često govori, nego se to treba prikazati i u stvarnosti!
  -- Postoji još dosta primera u kojima postoji mnogo novootkrivenih nebeskih tela, koja jesu dokazi u sve dužem nizu, za to da shvatanje i prikaz kretanja svih nebeskih tela u Sunčevom sistemu zaista treba korigovati!