Od kada je čovek počeo da razvija svoju svest, počeo je i razvoj njegovog shvatanja prostora u kome postoji. Od prvobitnog oblika shvatanja samo onog prostora u kome je mogao da se kreće, lovi i živi, tokom vremena rastao je i razvijao se prostor u kome se nalazi. Pre svega rastao je prostor u njegovoj svesti
viagra cheap. Samim tim prostor je postao odraz svesti o čovekovom postojanju. To znači da prostor, kako god da ga opisujemo, jeste tvorevina ljudskog uma. To se ne odnosi na onaj prostor koji je od ranije takav kakav jeste, još mnogo vremena pre nego je čovek počeo da ga shvata, nego se to odnosi na način opisivanja prostora.
Nakon malog i skučenog prostora gde je prvobitno čovek živeo, vremenom je isti počeo da dobija oblike koji ga opisuju. Ti opisi bili su osnove od kojih su nastale dimenzije prostora
cialis. Dimenzije su se vremenom razvijale kako se uvećavalo saznanje o samom prostoru. Saznanje se sve više širilo, da bi danas moglo ili bar to pokušava da opiše prostor daleko u svemiru. Daleko od njegovog početka. Daleko do njegovog kraja.
Može se reći da je prvi oblik opisivanja prostora sa nekim dimenzijama, bio ravan prostor. Pre toga nekih dimenzija nije moglo ni da bude. Tačka i prava linija predhodili bi nekom opisu koji je počeo da dobija dimenzije. Ravan prostor ima samo dve dimenzije, a to su dužina i širina. Takav opis počeo je u doba stare grčke, pa odatle sledi njegov naziv "Euklidski prostor". Prošlo je dosta vremena dok se prostor nije proširio sa dve na tri dimenzije. Prostor je dobio i visinu. Tako da je nastao prostor u kome postoji kretanje levo-desno, napred-nazad, gore-dole.
Na početku dvadesetog veka saznanje o prostoru je prešlo okvire našeg planetarnog sistema, pa su se u prostoru sagledavale i mnoge nama bliže, ali i dalje zvezde. Za svaku od zvezda potrebno je vreme da njihova svetlost stigne do nas, a tada bi mi mogli da vidimo ono što se događa na njima. Sa time su se tri dotad korištene dimenzije pokazale kao nedovoljne. Anštajnov opis prostora uvodi nas u svet novih dimenzija, kojima možemo i moramo, da opišemo prostor koji smo mogli da shvatimo. Prostor dobija još jednu dimenziju koja je pre i toga postojala kao mera i fizička veličina. To je vreme. Vreme se sjedinjuje sa prostorom u ono što se naziva prostorno-vremenski kontinuitet. Prostor postaje četvorodimenzionalan.
Za matematičko prikazivanje tog i takvog prostora koriste se koordinate, a to su x, y, z i t. Prve tri koordinate stoje pod pravim uglom jedna u odnosu na ostale dve. Vreme (t) se ne prikazuje u tom koordinatnom sistemu sa nekim uglom koji je stalan, niti je stvaran. On nije stvaran u onom smislu da nalikuje na prve tri dimenzije. No nakon novih sagledavanja prostora, a mnogo šire u kosmičkom prostoru, vreme se čini kao da je deo tog sistema, u kome se prikazuje kao još jedna dimenzija.
