Prostor je mnogo više promenjiv, kad ga sagledavamo u većim razmerima. Znamo da je brzina sunčevog sistema u galaksiji 250 km/s i kada se uz to doda i brzina galaksije u lokalnoj grupi galaksija od 300 km/s, onda se vidi koliko je velika ta promena za samo jednu sekundu vremena. Uz to i galaksije se udaljavaju jedna od druge menjajući svoj položaj u mnogo većem prostoru. Onda je logično da sav taj prostor koji sagledavamo u kosmičkim razmerima nije isti. Prostor se i za najmanji period vremena menja . Za različita vremena prostor je različit! Pre svega to je zavisno od brzina koje postoje u samom prostoru . Kako se sve brzine definišu po određenom intervalu vremena u kojem se dešavaju, sledi da; Vreme i Brzina su neodvojivi .

  Vreme i brzina određuju tačan položaj tela u prostoru, odnosno definišu sam prostor. Vreme, Brzina(e) i Prostor jesu jedinstveni oblik celine gde bi odsustvo jednog elementa dalo nepotpun izgled toj celini. Ne mora to uvek da bude celina koja će se gledati u kosmičkim dimenzijama, iako je u tim razmerima jedinstvo ovih činioca izraženije. I onda dok se nalazimo na Zemlji i ako nismo u kretanju, sa svim napred navedenim detaljima, postajemo svesni da se ipak nalazimo u kretanju. Sam prostor u kojem se nalazimo podložan je uticaju kretanja. Iz toga sledi, ne samo da je naš položaj u prostoru promenjiv, nego da se i sam PROSTOR menja!

  Ne postoji ni delić vremena u kojem bi mogli reći da ne postoji kretanje! Takvo nešto je skoro nemoguće. Ma koliko delili samu jedinicu vremena na najsitnije delove, u njima mora postojati elemenat koji svedoči da uvek postoji kretanje. Ako bi uspeli da dobijemo merilo u kojem za nemoguće mali delić vremena ne postoji kretanje, onda bi mogla opstati slika prostora, gde se smatra da se još uvek nalazimo u istom prostoru.
  Ipak kad sagledamo sve one detalje na koje se malo ili na drugi način mislilo, moramo priznati činjenicu da; Ne postoji statično vreme ili ono koje bi bilo isto za različita mesta u širem prostoru. Baš kao što u širem prostoru koliko god ga mogli shvatiti, ne postaji nijedna brzina tela koje bi bile jednake. Tako da ni vreme, a ni brzine nisu iste, pa je logično da ni sam prostor u kome postoje ove veličine koje ga mere ili opisuju, ne može biti isti. To nije moguće čak ni za najmanji period vremena. Opet se dobija potvrda da je prostor promenljiv i da nikada nije isti! Osim kada bi uspeli da zaustavimo vreme, a to nikada ne zavisi od naše želje, već od kretanja. U osnovi; Vreme je mera koja nastaje merenjem čiji osnovni uzrok jeste kretanje. U trenu kad bi vreme stalo, to znači da ne bi postojalo ni kretanje, a sa time ni brzina koje ga mere. To nije moguće, jer čak i kada bi tok vremena zaustavili kao sat koji je stao, materija i energija koji su stalno u kretanju, kao i tok događaja (nezavisni od čovekovog shvatanja) u prostoru, ne bi stali! To je prosto jeste tako, zato što su potpuno nezavisni od naše volje ili želja.

  Dok je imao dve ili tri dimenzije prostor je ostajao isti. Baš kao što je i vreme, sa istim brojem dimenzija, bez obzira na rastojanja, smatrano je da je za svakog posmatrača istovremeno. No to se nije održalo nakon Anštajnovog opisa prostora. Jedan događaj može biti viđen u različita vremena ako se posmatra sa više različitih mesta. Vreme koje je postalo dimenzija prostora uzrokuje da i o prostoru mislimo na drugi način. Nijedan trenutak vremena nije nezavisan od kretanja koja uvek postoje. Zato se lako može reći; Vreme je zavisno od brzine, i to ne samo one koju ima svetlost, a za koju se smatra da ne može biti prevaziđena. Iako se smatralo da je to krajnja brzina preko čije granice ne bi mogli preći, postoje i one brzine koje mogu biti i više od 1000 puta manje, ali koje jednako svedoče o promenama koje postoje u prostoru. Svako kretanje podrazumeva i promene.
  Kako je prostor prepun kretanja, jasno je da se i sam prostor menja! Prostor ne može postojati ili biti opisan bez kretanja koja postoje u njemu. Kretanja ne mogu biti bez brzina koje ih opisuju. Brzine su neodvojive od intervala vremena u kojem se mere. Vreme i brzina postaju neodvojive mere koje definišu prostor. Sam prostor zajedno sa njima nikada ne ostaje isti, nego se uvek i stalno menja! Ove dimenzije su dokaz prostornovremenskog kontinuiteta gde je on stvaran, a ne fiksan kako se to prikazuje!
  Pojam prostornovremenskog kontinuiteta dobija potpuniji prikaz ako se uz vreme računaju i brzine koje postoje u prostoru. Mada je matematika u tom slučaju složenija. No sa takvom matematikom mnoga putovanja, ili spoznaja kosmičkog prostora mogu biti brži i lakši. Uslov je samo da se što pre prihvati ono što je logično i na osnovu toga izgrađuje novo, a to mora biti naprednije u odnosu na ono što već postoji, ali se dugo nije menjalo!

  Vreme nikada nije fiksno. Ono uvek teče, postoji u kretanju, jer svako shvatanje vremena je upravo takvo. Znači da tok koji ima vreme podrazumeva uvek različite intervale. Vreme postoji samo u kretanju i nikako drugačije ne može postojati! Ono nikada nije statično.
  Osim kretanja vremena, postoje i kretanja u prostoru. To kretanje zavisi od brzine koju tela imaju u prostoru. Zbog toga vreme i brzina određuju tačan položaj tela u prostoru, kao i viđenje određenog događaja. Iz toga sledi da: Za različita vremena zbog brzine koju tela imaju, ona se nalaze na različitim mestima u prostoru. Sledi da za različita vremena i prostor postaje različit. Vreme postoji upravo zato što postoji i kretanje. Da bi se definisalo bilo kakvo kretanje sa brzinom koja ga opisuje, imamo vreme kao njihovu meru.
  I u zakrivljenom prostorvremenu, što je izraz koji opisuje prostor zavisan od materije koja se nalazi u njemu, postoji kretanje. Stoga i prostor opisan na taj način nije statičan, već je dinamičan i podložan promenama usled svih kretanja koja postoje u njemu! Sledi zaključak koji se uvek može dati, a to je da je prostor promenjiv i za najmanji interval vremena koji se može meriti!